Ulica plača

Dok hodam uzanim trotoarom
i ratujem sa svakom
naišlom barom,
pogled mi luta ulicom starom.

Korake samo čujem svoje
a njih se izgleda i ptice boje.
Tišina mrtva tom ulicom vlada,
a evo i kiše. Lagano pada.

S kraja na kraj ulice dođoh,
kraj tvoje kuće lagano prođoh,
a tebe nema sad među nama,
volju da pišem to u meni slama.

I ove reči zbog bola duše,
prete mi sada sve da poruše.
Zato ih pišem, a jedva dišem
kad vrt pred kućom tom omirišem.

Sedela ti si uvek u njemu,
divila svakom se, a i svemu.
Volela život i ono što nosi,
i zašto takve uvek pokosi?

I opet krećem laganim hodom
dok se borim s nebeskim svodom,
da prođem tvojom ulicom starom,
kraj kapije tvoje, oronule kuće.

I možda se u šenji toj dogodi,
da opet tako, po ko zna koji put,
u ulici plača dočekam svanuće.