Iznenađenje...

Koliko puta želeo sam samo
Da desi se nešto što volju će dati
Do sada baš niko na ovome svetu
Nije uspeo bar to da shvati...

Al' desi se eto iznenada ... tako...
Takve reči ipak i nema baš svako...
I hvala joj puno što ulepša dan
Što u moje misli donese taj san...

I opet poznati zvuk telefona
Kroz moje misli prođe Ona
Prevariti se nikad ne mogu
Taj glas obara s nogu...

I tada samo lagano se predam
Rečima s one druge strane
Iako su britke
U mojoj glavi prave svitke...
Koje čuvam
Za vreme što stiže
Kada će Ona biti mi bliže....

I dođe onda jedno veče
Pun je mesec, misli duboke
Čudna se u glavi dešava igra
Dal čekati tren da okreneš broj njen...?

Želja je jača od nekih stega
Želiš se setiti opet svega
I tog glasa i bujice reči
Koje krenu tada sa druge strane
I opet ne daju tebi
Da novo jutro mirno svane....

Svanu to jutro uz prolećnu kišu
Beše noć puna besanih trena
Sve to donela jedna reč je njena
Setit se neće šta jednom reče
I donese mali povetarac sreće...

Iako jutro sumorno sad je
Nade i snovi ne ruše se lako
Jer nešto bajno tada dotako
Makar u mislima dubokim mojim
Zato i sada ovde stojim...

I stajaću dalje sa snovima pustim
Jer ne mogu više ni da izustim
Neke reči koje želim
S nekim bliskim da podelim...
Bliskim u duši, bliskim u želji
da svako jutro s tobom podeli...

Nema tog glasa, ni bujice reči
Poneki stih možda ...
prazninu da zaleči...

Dok oblaci tmurni i sivi
nad gradom paradiraju silno
Kao da osećaju svoju moć
Polako će mi još poneki stih doć...

Da smiri ovu oluju u meni
Da krv se besna ohladi malo
Ipak... i posle svega...
do nečeg višeg sad mi je stalo...

A kome je stalo, on ne zbori
već dopusti da krv pregori
i misli su pune svakakvih htenja
I ruka mu onda nije lenja
Već sav bes svoj u reči pretoči
Da pročitaju nečije oči ....

A uvek tu su, gledaju budno
Pomalo sneno, ali sa žarom
Da li će svaka reč proteći
Sa nekim posebno datim darom...

I taj dar od Boga poklanjam njima
Očima snenim koje to prate
Samo se pitam hoće li nekad
Sve što čitaju moći da shvate...