BALKAN

BALKAN (SRB)

Sedim u hotelu-hacijendi negde u srcu Balkana. Vrućina je nesnosna. Košulja mi se lepi za leđa. Pijem vino i osećam se kao balkanski Hemingvej (Hemingway)…

To je onaj „majstor“ iz Zemlje kauboja koji je mnogo voleo jednu karipsku državu, Zemlju debelih cigara, svoga dedu i more, tako da se tamo i preselio.Lupkam u ovu modernu pisaću mašinu, koju neki zovu prenosni računar ili laptop i gledam u bazen koji se puni „plavom“ vodom. Ispred mene miriše meso i lepinja od ručka, koga nismo uspeli da pojedemo, ne zato što je ručak bio slab, nego što je, po balkanskim običajima, bio preobiman. Kao ni Hemingvej u Zemlji debelih cigara, tako ni ja u sobi nemam rashladne uređaje ali imam devojku koja se već toliko puta preoblači, dok se sprema za večeru, da mi pravi preko-potrebnu promaju. Ali ništa ne pomaže. Skidam košulju i pantalone i gledam da mi graške znoja ne slete na tastaturu. Potpuni ugođaj. Pravi tropski dan. Iza bazena teče reka od koje očekujem da mi donese ideje za pisanje. Na obližnjem travnjaku deda zviždi dok se šeta golih preplanulih leđa. Otvaram novu flašu (ovoga puta piva, pošto sam vino već popio) i čekam jesen.

Slučajni putnik-namernik može na početku i da ne primeti da je došao na Balkan. Pogotovo ako dođe uveče, pa je mrak. Jedva se primećuje i auto-put, pošto je dobro sakriven iza rupa, ali zato posetioc može veoma lako da primeti nafrakane(1) devojke koje u kratkim suknjama sa lakoćom sede na bankinama ili se njišu pored puta. Pomislih, kako su lepršave, prozračne i „lake“.

I tu, slučajni putnik ili namerni gost oseti ono zbog čega naši ljudi (a i neki stranci) vole da se vraćaju na ovo parče zemljine kugle. Ne znam na šta ste vi pomislili, dok ste zamišljali kako u ritmu novca zanosno lepršaju i mame vas požudnim pogledima, ali ja sam mislio na gostoprimstvo. Devojke se smeškaju i gledaju pravo u oči – jednom rečju vole da ste tu pored njih. Kao što to vole i prodavačice pljeskavica dok vas promatraju i odlučno pomeraju glavu gore-dole i pitaju: I!?… što, kada se prevede sa balkanskog jezika, znači: Da li biste bili ljubazni da mi kažete koji od priloga želite da vam stavimo u pljeskavicu?

To je ono što natera čoveka da primeti Balkan, kao i dejstvo da mora da se bori za svoj sto dok drugim krajem oka gleda da mu tri auta ne zaparkiraju njegov. Kao iskusni desperados morate da pratite akciju oko sebe i da pamtite lica vozača, inače nećete moći da odete dok se roštilj ne ugasi. A kada radi 24h na dan, to može da bude vrlo ozbiljan problem.

***
Pa nemoj tu da mi sedaš – gunđao sam i odmahivao rukom sa namrgođenom facom i terao zbunjene potencijalne jedače pljeskavica, koji su zaboravili da ako hoće da se pridruže ljudima za stolom ne bi bilo loše i da pitaju da li je slobodno a ne samo da sednu kao muve na govno, pardon na mom izrazu. Bar ovde na Balkanu je to nekada bio red (ne da sedaš na govna, nego da pitaš). Sada su od silnog reda ostali redovi, a otkako smo, svi odreda, slobodni i demokratski, oslobodili smo se i te poslednje stege, u ovom slučaju bontona (Bon Ton = Lepi ton… ili pravila lepog ponašanja).

Balkan ponekad može ostati neprimećen i zbog dimne zavese. Kada ujutru za vreme doručka probaš da nađeš svoj sto, treba ti GPS kao i specijalna oprema za izbegavanje objekata na putu odnosno izbačenih nogu alfa-mužjaka(2) kojima valjda isti obeležavaju teritoriju. Ne zapišavaju svaki sto posebno, ali zato piju špricere i štite svoju teritoriju dimom i prodornim pogledima, pošto nikada ne znaju kada a ni odakle će neprijatelj da naiđe.

Zbog svoje neizvesne istorije u kojoj je svako ko nije imao šta pametno da radi probao da ih osvoji – Balkanci uvek moraju da budu spremni i informisani. Zato svi drže svoje mobilne telefone pored noža i viljuški i poluzatvorenih očiju (od kojih je oko u koje ulazi dim malo zatvorenije), lagano nagnute glave (valjda da im dim ne ide u oba oka), gledaju SMS poruke sa takvom ozbiljnošću i pažnjom da misliš da su u najmanju ruku dobili izveštaj sa berze a ne poruku od komšije u kojima ih on obaveštava gde trzaju šarani. Jedni gledaju povremeno preko mobilnih telefona… drugi lupkaju kutijama od cigareta o sto a treći ključevima od automobila što potseća na ritual teranja zlih duhova veoma poznat na Crnom kontinentu. Sve to povremeno prekidaju zalogajima hrane sa severnjačkog stola(3) punog kojekakvih dobrota. Sto je valjda dobio takav naziv zato što je neko iz ovih krajeva video kako tamo na severu ljudi stave sve na sto a ti možeš da uzimaš koliko hoćeš i to nekažnjeno, tako da neki ovdašnji likovi i dan danas to iskorišćavaju da napune džepove svime sem mleka – jednostavno da se nađe, do sledećeg obroka.

Pošten narod ti Severnjaci – drže hranu potpuno nezaštićenu. Ali ovo nije tamo neka Severna država, ovde se jelo štiti dimnim zavesama. Red slanine, red jaja na oko, red feta sira, red kobasica, pet vrsta salama… sve kalorično kao da se gost priprema za olimpijadu. Pa i jeste, olimpijada, u disciplini – kako ostati smiren dok ti se ljudi ubacuju u red i ispred auta, kako ne gubiti živce kada oko vas sve tandrče, zuji i lupa, kada je maksimalna temperatura „samo“ 37 stepeni C, kada su prodali zadnji auto sa žmigavcima 1975 godine, kada su pešački prelazi svuda gde su i pešaci, kako da vam se ne digne pritisak kada vam se ispred nosa šepure utegnuti ženski atributi kojima ne trebaju zapadnjački pušapovi, tkz. sisodizači. Ne, one ti dižu pritisak bez ikakvih specijalnih holivudskih efkata.
Ovo poslednje ne važi samo u silikon-veliju (Silicon Valley), delu Beograda sa najviše silikonskih grudi i ostalih dodataka. U tom kvartu, prepunom klubova i kafića, ima najviše plastičnih operacija po glavi stanovnika na Balkanu. Jedini ozbiljan konkurent je Los Anđeles u Zemlji kauboja (Los Angeles). Ovde sise nisu sise već UFO-i odnosno NLO-i (Neverovatno Loptasti Objekti).

Dakle, kada se pripremite za olimpijadu, odnosno kada doručkujete, sednete u auto i krenete, već na prvom semaforu ili postajete Balkanac ili je bolje da se vratite odakle ste došli. Ako želite da izgledate kao Balkanac nabacite mrk pogled, oštar start, ugasite farove (da vas valjda neprijatelj ne vidi), ne koristite žmigavce (da zavarate istog tog neprijatelja), uklonite sigurnosni pojas (pa niste valjda tamo neki softić, pederčić, pič…), prisetite se svih polnih organa i mesta gde bi oni mogli da se nađu, uključite sve senzore u glavi i instikte za samoodržanje, izbacite lakat kroz prozor (iako je napolju 37C, a vi imate klimu) da bi ste pokazali svoje mišiće, zlatan sat, prsten i narukvicu kao i istetoviranog orla, tigra ili napupelu plavušu.

***
Znači malo po malo, kako sam polako otvarao oči, posle prve jutarnje kafice(4) ispred mene se ukazivao „The Balkan“ sa svim svojim lepotama i manama, prepun gegajućih subjekata iza čijih senki se mogu sakriti najmanje tri brigade oslobodilaca. Ovde svi hodaju kao da su oslobodili sve od svih i svega, a najviše sebe od sebe samih. Pravi zen-majstori, oslobođeni svih misli, gledaju levo-desno iza tamnih naočara, držeći u jednoj ruci cigarete a u drugoj mobilni ili dva (u šorcu koji ima tri plave štrafte na nogavicama vrlo brzo ponestane mesta). Gaze (hodaju) ponosno u svojim belim čarapama i patikama, kao na vojnoj paradi. Da, ovo počinje da liči na Balkan, gde ljudi ne okreću samo glavu kada žele nešto da pogledaju, nego celo telo, onako monumentalno, dok „pucaju“ svojim dubokim glasovima, gde ženama pucaju grudnjaci a suknje se završavaju pre nego što su i počele, gde svi obavljaju važne telefonske razgovore, koji očigledno nisu tajni, pošto se čuju i tri ulice dalje.

Da, ovo je Balkan, mislio sam dok sam gledao gomilu koja je plesala u ritmu sirena od automobila. Ovde su žene „gole“ i lepe antički kipovi a „vruće“ kao gejziri. I da ne pomislite da su žene samo takve. I muškarci „nisu loši“. Dobro, možda nisu lepi kao te antičke statue ali su zato tvrdi poput njih i eruptivni kao gejziri. Ovde je trotoar pun rupa od ženskih potpetica koje obično nastaju u ovo letnje vreme kada ja sunce žestoko a asfalt mek kao duša.
Ta vrućina, pomešana sa visokom vlažnošću, pravi neku nadrealističnu atmosferu. Nije kao u Zemlji kauboja, gde vrućinu odganjaju (teraju) sa posebnim indijanskim ritualom zvanim erkondišn (aircondition). Ne, ovde ti mozak nabubri od te vrućine kao i od raznih dimenzija gledanja na svet ali i sveta na tebe i onda jedini ritual koji ti ostane su domaće autothone psovke. Ovde je sve predimenzionirano. Od visokih štikli do visokog mišljenja o samima sebi pa sve do ogromnih gužvi sazdanih od ljudi i automobila koje ne pokreće benzin nego vreli temperament.
Ovde su komarci veliki kao rode (kao u bajkama i pozorišnim predstavama) a dosadni kao trgovački putnici. Naravno, da ne zaboravim i roštilji mogu biti veliki, iz prostog razloga što je i vo velika životinja. Pljeskavica je ušla u Ginisovu knjigu rekorda zato što je najveća na svetu, velika poput letećeg tanjira, koji ne leti po nebu nego po vašim ustima i u njima brzo nestaje poput brodova u bermudskom trouglu. Ovde na određenim koncertima ima više posetilaca nego na Vudstoku (Woodstock), a rodbinski aparat je toliko predimenzioniran da za svaku babu, dedu, tetku i brata… odnosno skoro svako do drugog kolena ima ime sa očeve i majčine strane. Ovde si jak kao vo i glup kao konj. Ovde, ako ne gori, niko ne žuri.

Da, ovo je Balkan. Na granici istoka i zapada. Na granici ovoga i onoga sveta, racionalnog i emotivnog, mogućeg i nemogućeg, gluposti i pameti, bezobrazluka i ludila, prostakluka i dobrote. On je lonac u kome se kuva najraznolikija supa ljudi, arhitekture, istorije, prirode, gradova, mesta, kuhinja, jezika, religija na svetu (mislim da samo autothoni indijanci i eskimi fale). Kada je probaš, mogu ti se desiti dve stvari: da ti se svidi bogastvo ukusa ili da te zaboli stomak. I u jednom i u drugom slučaju će biti intezivno. Balkan je mesto koje ne trpi kompromise, ili jesi ili nisi. Ili ti se svidi ili bi da pobegneš glavom bez obzira.

***
Sedim u hotelu-hacijendi sa jednom zvezdicom koji je malo bolji od hotela bez zvezdica ali, ali bez obzira na to, previše košta za ono što nudi i gledam zvezde. Tipične Balkance baš briga šta drugi o njima misle, oni imaju svoje mišljenje o sebi i svetu koje je tvrđe od najtvrđeg oraha. Koliko je to mišljenje realno ostaje svakom putniku namerniku da odluči sam. Ali, šta je realnost? Šta je istina? Šta je život? Ovde su na tankom ledu većina filozofskih pitanja. Jedina stvar na koju možeš sa sigurnošću da računaš su – zvezde na nebu, osim tada kada ih od smoga ne vidiš.
Slušam kako se puni bazen i čekam da dođe voda u kupatilu. Za sada bezuspešno. Verovatno ću morati da sačekam jutro… Beskompromisno!

Dobrodošli na Balkan.

PS. Probudila nas je tišina brusilice za metal. Voda je došla ali je došao i kvazi-majstor u prljavim cipelama da popravi otpalo kazanče u WC-u… (ako vas interesuje šta je dalje bilo moraćete da se setite svih psovki koje ste do tada naučili u životu). Dobrodošli na Balkan!

———
(1) Nafrakati – prekriti lice debelim slojem šminke
(2) Alfa-mužjak – u životinjskom svetu (po Vukajliji(A) mužjak predvodnik, vođa čopora. Muškarac koji se nameće u društvu kao veliki šmeker(B) i ljubavnik.
(A) Vukajlija – rečnik slenga(C) www.vukajlija.rs
(B) Šmeker (po Vukajliji) – onaj sa kojim svaka devojka razgovara kao da ga voli.
(C) Sleng odnosno žargon (po Vukajliji) –
jezik ulice, jezik koji menja značenje nekim rečima ili ima drugačiji naziv za
neku reč.
Sleng – secret language (tajni jezik). Tako su se sporazumevali dokeri i sitni
trgovci u Londonu u 19 i početkom 20 veka.
(3) Severni sto – samoposlužni sto uobičajen u Zemlji Vikinga.
(4) Ispijanje kafe (po Vukajliji) – omiljena aktivnost na Balkanu. Neki je doživljavaju kao sport, neki kao hobi, ali jedno je sigurno – ko jednom proba, ne ume da stane. Pisac ovih redova je ne pije ali je u tekstu tu aktivnost upotrebio zbog dramaturgije.



——————————————————————————————————————————————-

UTRINKI Z BALKANA (SLO)

Sedim v “hacienda” hotelu nekje v srcu Balkana. Vročina je neznosna. Srajca se mi lepi na hrbet. Pijem vino in počutim se kot balkanski Hemingway. To je tisti mojster iz Dežele kavbojev, ki je strašno ljubil karibsko državo, znano tudi kot Deželo debelih cigar, pa svojega deda in morje, tako da se je nazadnje tudi preselil tja.

Tolčem po tejle sodobni napravi, ki ji pravimo prenosni računalnik ali kar laptop, in strmim v bazen, ki se polni z na pogled modrikasto vodo. Na mizi pred mano dišita meso in lepinja od kosila, ki ga nisva uspela do konca pojesti, ne ker bi bilo neokusno, ampak ker je bilo, v skladu z balkanskim izročilom, preobilno. Podobno kot Hemingway v Deželi debelih cigar tudi jaz v sobi nimam klimatske naprave, imam pa zato punco, ki se je med pripravami na večerjo že tolikokrat preoblekla, da mi dela več kot dobrodošel prepih. Vendar ne zaleže. Slečem srajco in hlače ter pazim, da mi kaplje znoja ne bi padle na tipkovnico. Če to ni užitek! Pravcat tropski dan. Za bazenom teče reka, ki sem jo zadolžil za to, da me navdihne za pisanje. Po bližnjem travniku se sprehaja starejši možakar, golih porjavelih ramen, in si požvižgava. Odprem novo steklenico (tokrat piva, kajti vino sem že spil) in čakam jesen.

Naključni popotnik ali namerni gost morda sprva sploh ne bo opazil, da je prišel na Balkan. Sploh če bo prispel zvečer, ko je tema. Še cesto je komajda videti, saj jo luknje dobro skrivajo, zato pa ni mogoče zgrešiti na debelo namazanih deklet v kratkih krilcih, ki ležerno posedajo na bankinah ali se zibajo ob poti. Kako frfotave, zračne in »lahke« so, me prešine.

In prav tu naključni popotnik ali namerni gost začuti, zakaj se naši ljudje (pa tudi nekateri tujci) tako radi vračajo na ta del zemeljske poloble. Ne vem, kaj ste pomislili vi, ko ste si jih zamišljali, kako se v ritmu denarja zanosno zibajo in vas mamijo z poželjivimi pogledi, toda jaz sem mislil na gostoljubnost. Dekleta se smehljajo in vas gledajo naravnost v oči – preprosto povedano, rade vas vidijo tukaj. Tako kot vas rade vidijo prodajalke pleskavic, ko vas pogledajo, odločno pomigajo z glavo gor in dol in vprašajo: »Torej?!« V prevodu iz balkanščine to pomeni: »Bi bili tako ljubeznivi in mi povedali, katero prilogo želite, da vam jo dam v pleskavico?«

To so reči, ki človeka prisilijo, da zares vidi Balkan, da niti ne omenjam tega, da se je tukaj treba za svojo mizo v lokalu izboriti, medtem pa s kotičkom očesa budno paziti, da ti avtomobila na zaparkirajo trije drugi. Kot izkušeni desperados moraš spremljati dogajanje okoli sebe in si zapomniti obraze voznikov, sicer ne boš šel domov, dokler ne izključijo žara. In kadar se žar vrti 24 ur na dan, utegne to biti problem.

***

»Ne morete sedeti tukaj,« sem godrnjal, namrgodeno odmahoval z roko ter odganjal zbegane jedce pleskavic, ki so menda pozabili, da ne bi bilo napak vprašati, ali je prosto, preden sedejo za neznano mizo. Ne pa da kar sedajo kakor muhe na drek, če oprostite izrazu. Včasih je bilo to na Balkanu nenapisano pravilo (vljudno vprašati, ne sedati kakor muhe na drek). Toda zdaj od nekdanjih pravil ni več dosti ostalo, in odkar sta vsepovsod zavladali svoboda in demokracija, smo se očitno osvobodili še teh poslednjih spon, v tem primeru spon bontona (bon ton = lepi ton) …

Morda bo kdo Balkan spregledal tudi zaradi dimne zavese. Kadar zjutraj pri zajtrku iščeš svojo mizo, potrebuješ tako sistem GPS kot posebno opremo za izogibanje oviram na poti oziroma iztegnjenim nogam alfa samcev(1), ki menda označujejo svoje ozemlje. Morda ne ravno z urinom markirajo svoje mize, zato pa pijejo špricerje in varujejo svoj teritorij z dimom in s prodornimi pogledi, saj se nikoli ne ve, iz katere smeri lahko pride sovražnik.

Zaradi nemirne zgodovine Balkana, v kateri so ga poskušali osvojiti vsi, ki tedaj ravno niso imeli pametnejšega dela, Balkanci čutijo, da morajo biti v vsakem trenutku pripravljeni in dobro obveščeni. Zato imajo vsi mobilnike na mizi zraven noža in vilic. S priprtimi očmi (oko, v katerega sili dim, je malce bolj priprto) in z rahlo nagnjeno glavo (bržkone zato da jim dim ne bi šel v obe očesi) berejo svoja sms sporočila s tako resnim in pozornim izrazom, da bi človek pomislil, da so dobili najmanj borzno poročilo (ne pa sporočilo od soseda, ki jim sporoča, kje danes trzajo ribe). Eni občasno dvignejo pogled s telefona, drugi pa s škatlicami cigaret ali z avtomobilskimi ključi potrkavajo ob mizo, kar nekoliko spominja na obred odganjanja zlih duhov, sicer bolj znan na Črni celini. Vsake toliko prekinejo vso to silno aktivnost z grižljaji hrane s tako imenovane severne mize(2) oziroma bifeja, ki se šibi od razno raznih dobrot. Severna miza je takšno ime verjetno dobila zato, ker je nekdo iz teh krajev nekoč videl, kako tam gori na severu ljudje mizo bogato obložijo in da lahko z nje vzameš toliko, kot hočeš, in to nekaznovano! Nekateri to še dandanes izkoriščajo in si napolnijo žepe z vsem mogočim, razen z mlekom (nikoli ne veš kdaj bo prav prišlo), do naslednjega obroka.

Pošten narod, ti severnjaki – hrane sploh ne zavarujejo. Ampak ker tukaj pač nismo v severnjaški deželi, hrano varujemo z dimno zaveso.

Tamle je slanina, pa jajca na oko, feta sir, klobasice, pet različnih salam … vse tako kalorično, kakor da se gostje pripravljajo na olimpiado. No, saj tudi se, namreč na olimpiado v disciplini ohranjanja mirne krvi, kadar se ti ljudje vrivajo v vrsto in pred avtomobil, kadar okoli vas vse ropota, brenči in tleska, kadar je zunaj »samo« 37 stopinj Celzija, ob dejstvu, do so tu zadnji avtomobil z delujočimi smernimi kazalci prodali leta 1975, in kadar pešci verjamejo, da so prehodi za pešce povsod, kjer so oni. In mogoče še disciplino brzdanja krvnega pritiska, ko se vam pred nosom bohotijo jedri ženski atributi, ki ne potrebujejo push-up modrcev iz zahoda. Ne, ta nedra tukaj ti dvigajo pritisk brez vsakršnih hollywoodskih posebnih učinkov.

No, morda to zadnje ne velja za Silikonsko dolino, to je predel v glavnem mestu Dežele trobentačev (sicer znanem tudi pod imenom Beograd) z največ silikonskimi prsmi in drugimi lepotnimi popravki. Ta četrt, ki poka po šivih od klubov in kafičev, ima največje število lepotnih operacij na prebivalca na vsem Balkanu. Njihov edini upoštevanja vredni tekmec je Mesto angelov v Deželi kavbojev. V tej četrti prsi niso NLP-ji, ampak NOP-i (neverjetni okrogli predmeti).

Torej, ko se tako pripravljate na olimpiado oziroma ko pozajtrkujete, sedete v avtomobil in krenete na pot, imate na izbiro dvoje: da pred prvim semaforjem postanete Balkanec ali da se vrnete tja, od koder ste prišli. Če hočete vsaj na videz postati Balkanec, mrko bliskajte z očmi, cvileče speljite in ugasnite luči (premišljena taktika zavajanja sovražnika), ne uporabljajte smernih kazalcev (da preslepite tega istega sovražnika), ne privežite se z varnostnim pasom (saj vendar niste reva, toplovodar, šleva, je tako?), obnovite svoje znanje o vseh spolnih organih in mestih, kjer bi se jih lahko vtaknilo, vključite tako senzorje v glavi kot samoohranitveni nagon, naslonite roko na odprto okno (čeprav je zunaj 37 stopinj, vi pa imate klimo), da bi pokazali svoje mišice, zlato uro, prstan in zapestnico pa tudi tetovažo orla, tigra ali brhke blondinke.

***

Ko sem tako po prvi jutranji kavi(3) počasi odpiral oči, se je malo po malo pred mano začel odstirati »The Balkan«, z vsemi svojimi krasotami in hibami. Tu denimo vidiš vse polno nabildanih gugajočih subjektov, za čigar sencami se lahko skrijejo najmanj tri brigade osvoboditeljev. Tu vsi hodijo tako bahavo, kot da so se osvobodili od vseh in vsega, predvsem pa od samih sebe. Pravi zen mojstri, osvobojeni svojih misli, ki streljajo z očmi levo in desno izza temnih sončnih očal, s cigareto v eni roki in z mobilnikom – ali dvema – v drugi. (V kratkih hlačah s tremi modrimi črtami ob strani pač hitro zmanjka prostora.) Ponosno se šopirijo v svojih belih nogavicah in športnih copatah, kot da so na vojni paradi. Da, to že spominja na Balkan, kjer ljudje ne zasučejo samo glave, kadar hočejo kaj pogledati, ampak se zavrtijo s celim telesom, takole grandiozno, ter zabobnijo z globokimi glasovi; Balkan, kjer ženskam pokajo modrci in se njihova krilca končajo, še preden so se začela, in kjer vsi opravljalo silno pomembne telefonske razgovore, ki pa očitno niso tajni, saj jih lahko slišiš tri ulice daleč.

Da, to je Balkan. Tukaj je pločnik poln luknjic od ženskih visokih petk, ki ponavadi nastanejo v tem letnem času, ko sonce pripeka in je asfalt mehak kakor duša. Ta vročina ter visoka stopnja vlage v zraku ustvarjata neko nadrealistično ozračje. Ni tako kot v Deželi kavbojev, kjer vročino preganjajo s posebnim indijanskim obredom, ki se imenuje erkondišn (air-condition). Ne, tukaj ti možgani nabreknejo od neznosne soparice ter od različnih pogledov na svet, pa tudi pogledov sveta nate, in edini obred, ki ti preostane, so domače avtohtone psovke. Tukaj je vse pretirano, od visokih »štikel« in visokega mišljenja o sebi pa do kačastih prometnih zamaškov, v katerih se drenjajo ljudje in pločevina, ki je ne poganja bencin, temveč vroč temperament. Tu so komarji veliki kakor štorklje (kot v pravljicah in gledaliških predstavah) ter sitni kot prodajalci od vrat do vrat.

Pa da ne pozabim, tudi žar, se razume, mora biti velik, preprosto zato, ker je vol velika žival. Tukajšnja pleskavica je prišla v Guinnessovo knjigo rekordov, ker je največja na svetu, velika kot leteči krožnik, ki ne leti v nebo, temveč proti vašim ustom in tako hitro izginja v njih kot ladje v Bermudskem trikotniku.

Tukaj so nekateri koncerti bolje obiskani kakor Woodstock, družinski stroj pa je tako razvejan, da imajo za bližje (do drugega kolena) sorodnike, se pravi dedke, babice, strice, sestrične itn, dva različna izraza, odvisno od tega, ali so v sorodstvu po materini ali po očetovi strani. Tukaj si močan kot vol, in neumen kot osel. Tukaj, če ne ravno gori, se nikomur nikamor ne mudi.

Da, to je Balkan, sem razmišljal, medtem ko sem opazoval množico, ki je plesala v ritmu avtomobilskih siren. Tukaj so ženske »gole« in lepe kot antični kipi ter »vroče« kot gejzirji. In nikar ne mislite, da so samo ženske takšne. Tudi moški »niso slabi«. Dobro, morda niso tako lepi kot te antične skulpture, so pa zato podobno trdi, ter eruptivni kot gejzirji.

Da, to je Balkan. Kjer se srečata vzhod in zahod. Kjer se srečata ta in oni svet, razum in čustva, mogoče in nemogoče, neumnost in umnost, surovost in norost, prostaštvo in dobrota. Balkan je lonec, v katerem brbota zelo pestra juha ljudi, arhitekture, zgodovine, narave, mest in krajev, kuhinj, jezikov in religij (mislim, da manjkajo samo avtohtoni Indijanci in Eskimi). Ko jo poskusiš, se ti lahko zgodi dvoje: všeč ti je bogastvo okusov ali pa te zaboli želodec. Tako v prvem kot v drugem primer bo napeto. Balkan je namreč kraj, ki ne trpi kompromisov, ali si ali nisi. Bodisi ga vzljubiš ali ne moreš dovolj hitro pobegniti od tam.

***

Sedim v “hacienda” hotelu z eno zvezdico, ki je malce boljši od hotelov brez zvezdic, a je še vseeno predrag za to, kar nudi, ter gledam zvezde. Tipične Balkance prav malo briga, kaj si drugi mislijo o njih, oni imajo svoje mišljenje o sebi in o svetu, ki je tako ukoreninjeno kot stoletni hrast. Koliko je njihovo mnenje stvarno, naj oceni vsak popotnik sam. Sicer pa, kaj je stvarnost? Kaj je resnica? Kaj je življenje? Tukaj, če mene vprašate, je večina filozofov na tankem ledu. Edino, na kar se lahko popolnoma zaneseš, so – zvezde na nebu, razen takrat, ko se jih zaradi smoga ne vidi.

Poslušam, kako se polni bazen, in čakam, da pride voda v kopalnico (dokler polnijo bazen, smo namreč v sobah brez vode). Zaenkrat čakam zaman. Najbrž bo treba počakati na naslednje jutro … ne bodo se nas usmilili. Ni kompromisa!

Dobrodošli na Balkanu.

PS. Zbudil naju je »mil« zvok brusilnika za kovino. Voda je prišla, toda prišel je tudi kvazi mojster v blatnih čevljih, da popravi posodo za vodo nad školjko, ki je odpadla … (če vas zanima, kaj je sledilo, se samo spomnite vseh psovk, ki ste se jih naučili v življenju). Dobrodošli na Balkanu …

———

(1) Alfa samec – v živalskem svetu (po Vukajliji(A) vodilni samec, vodja krdela. Moški, ki se v družbi predstavlja kot velik šarmer in ljubimec.

(A) Vukajlija – slovar slenga(C) www.vukajlija.rs

(B) Šarmer (po Vukajliji) – tisti, s katerim vsa dekleta govorijo, kot da ga obožujejo.

(C) Sleng oziroma žargon (po Vukajliji) –

jezik ulice, ki nekaterim besedam spreminja pomen ali ima drugačen naziv za neko besedo.

(2) Severna miza – samopostrežni bife, značilen za Deželo Vikingov.

(3) Pitje kave (po Vukajliji) – najljubša dejavnost na Balkanu. Nekateri jo doživljajo kot šport, drugi kot konjiček, toda nekaj zagotovo drži: kdor enkrat poskusi, ne more nehati. / Pisec teh vrstic kave sicer ne pije, vendar je v besedilu to dejavnost uporabil zaradi večjega dramatičnega učinka.



Prevod | Alenka Perger