Kiše jesenje

Znam.
Doći će uskoro.
Donete
sumornim oblacima.
I vetrom.
Najpre blagim
i toplim,
da ostanu sećanja
na proteklo leto.
A onda vihornim,
sve hladnijim.
Da me podsete
da dolaze "oni dani".

I kada asfalt mog grada
sve češće počne
da poprima vlažnu boju,
kada zlatasto lišće
na ulicama
počne da se raspada
od previše suza sa neba,
tad u mene
opet useliće se
ono drugo biće.
Biće puno sete,
duša poete.

I samo će povremeno
namigivanje sunca
kroz jesenje oblake
uspeti da ga uspava.
Ali ni taj san njegov
nikada dugo ne traje.
Zna da došlo je
njegovih pet minuta,
kada duša krene
carstvima reči da luta.

A te jesenje kiše,
najpre tople i blage,
pretopiće
sve radosti moje
letnje u zimu,
a njemu će dati
previše snage.
I vladaće on
umom mojim.
Mesecima.
Sve dok prvi dah
proleća ne naiđe.

I zato ne volim
kada osetim
dolazak njihov.
A moraju doći,
kao i uvek.
Te kiše jesenje.

Laki, tvoja poezija se pretače po mojim mislima, kao voda kiše jesenje. I kapi polako kreču ka srcu, da olade neku tugu davnu.

Ima na tome svetu svašta pa i kiša jesenskih! No, ja i u njima nađem uvijek nešto lepo!