A toliko tih čudnih minuta...
Prošlo je nama...
A i sati...
Dal nekad neko to će da vrati...
A misliti neću više o tome
Pustiću se životu svome
Pa šta donese ili odnese
Ne dam željama da se bese...
I jednog dana valjda videće
Ta kojoj pišem i za nju dišem
Da od sudbine pobeći neće
I tada tražiće više sreće...
A vrata moje sudbine čudne
Odškrinuta ostaće uvek malo
Možda joj je ipak stalo...
Možda... Bar malo...
I eto tako... I eto... Toliko