Gorka

Sumornih večeri sve je više
Pomažu im te prolećne kiše,
I oblaci tmurni ko da su kleti
Kao da neko sad mi se sveti...

I ne znam onda šta ću sa sobom
Večeri te kad opet naiđu
Kada u dno duše siđu
Daju otrovima da previše priđu...

I sve boli, misao svaka
I sve je sumorno bez onog zraka
Zraka što obasja lica naša
Dok netaknuta stajaše čaša...

Čaša sa vinom opojnim, slatkim
Zaboravljena beše tada
Dozvolili mi smo da budi se nada
I kako sada... i šta sada...?

Zar tu čašu, sad gorčine punu
Ispiti treba zbog misli mojih
Setiti se onih reči tvojih
U koje sumnjao nisam...

Zar pustiti otrov da klizne grlom
Pustiti oblake da prekriju život
Kroz tamu da hodam bez zraka tog
Odreć se svega što dade mi Bog...