NIKAD VIŠE DECA ( Dušan Enova & Marinko Jagodić - Maki )


Jednog davnog toplog leta
sreli su se – pričo kaži –
mlada srca iz dva sveta
na rovinjskoj divnoj plaži.

Plivali smo, nosili nas vali –
ti si znala šta je prava stvar:
žar sunca smo na stenama krali,
tvoj zlatni osmeh bio mi je dar.

Neki dečko u bermudama
je bio junak tvoje priče.
Priča je, po meni, bila puna srama
iz koje luda želja u meni niče.

A ja, zaneseno svojeglav,
u glavi tup, po manirima fin,
dugo nisam razumeo tvoj stav:
vukla si vodu (mene) na svoj mlin.

Važnim stvarima bila si obuzeta –
već si znala što sve druge znaju:
sa dečkom od devetnaest leta
zabavljala si se u rodnom kraju.

„Možeš sa momcima ići vani,
al’ pamet u glavu, dobro se pazi!“,
od majke su ti saveti dani
da te u ludosti strast ne pregazi.

A ja sam glumio mudraca,
iznosio budućnosti planove.
Željnog nauke priča me baca
u tom pravcu, strast me zove.

Pred nama nejasna životna putanja:
iza nas osnovna škola,
ispred nas mnoga pitanja,
a ti bezbrižna, ohola.

Poslednje veče naše
stajasmo na obali za ružinim trnom;
moja se ruka spontano maše
za tvojom kosom crnom.

Vrele usne nam se spojiše
i okusiše slast slađu od meda.
Zaželeh, da te ne ispustim više,
nikome da te srce ne da.

Bio sam mlad, tako reći dete,
da bih krenuo put Beograda;
inače, sudba bi drukčije da plete
životnu priču – sreće il’ jada.

Neko vreme nas je spajalo pismo,
al’ vremenom veze prestaše.
Pošto se dugo videli nismo
jedino more čuva tajne naše.

Bili smo tako mladi;
sad nismo deca, to jasno vidim.
Susret sa tobom tako uradi
da se nikada više ne stidim...

Pitanja me silna guše:
zar mi je na ramenima glava petla,
kad te zaboravih u dubini duše
gde ne stiže ni zračak svetla?

Želja da te vidim stvara oluju –
u srcu nada umrla nije;
možda bogovi želju mi čuju:
da sretneš dečka iz Slovenije.