BOG I BATINA

Na našim prostorima žive ljudi koji se od “običnih” jedinki razlikuju po tomo što žive sa druge strane staklene zavese u nekom svom paralelnom svetu, između istina i laži, između realnog i irealnog, između ovoga i onoga sveta. Poznati su u mnogim zemljama a ljudi različitih civilizacija ih se plaše, poštuju, cene ili vole. O njima se ispredaju priče koje već ulaze i u legende.

Nekada mogu da vas naljute tako da pobesnite, umeju da zamagle svest i realno prosuđivanje, da vas dovedu do ludila, da vam pomute razum, da vas pošteno iznerviraju i čak da vam isisaju krv. I samo da znate, to nisu vampiri, mada mogu neverovatno da vam iscede i zadnji atom energije – gospođe i gosdpodo, to su nadaleko poznati – šalterski službenici.

Kao i dosta zanimanja i oni su ostaci narodne vlasti. I kao što većina ljudi zna iz iskustva, sve može da se menja osim naravno naroda. Sve! Države mogu da se menjaju, što mi vrlo dobro znamo, i veoma smo dobri u tome, državna uređenja, godišnja doba, klima u autu, klima u krevetu, na severu i jugu. Mogu da izumru svi beli medvedi, svi pingvini. Dakle, sve može da se promeni – osim njih. “Oni” su nesalomivi, nepobedivi i neuhvatljivi, pravi super-heroji. Prvo su postojali “oni” pa su se pojavile amebe i zatim sve ostalo. Dakle, “oni” su neophodniji od vazduha, što ukazuje na činjenicu da su nastali i pre vazduha kome su, evidentno, “oni” izdali uverenje i dozvolu u tri primerka overenog kod notara da može da se raširi po planeti. I zbog toga je vazduhu trebalo milione godina pre nego što mu je uspelo da dostigne ovaj današnji nivo. Vazduh se bunio, svađao, tukao se po glavi, grizao nokte i ništa mu nije pomagalao osim neverovatne upornosti, tako da mu je na kraju ipak uspelo. Doduše CO2 (carbon dioksid) ga sustiže, možda zato što ima veze na visokim položajima, ali to je već druga priča. Dakle, vazduhu je nekako uspelo, iako ne svuda. I dan danas ima ograničenost kretanja na visokim planinama pošto je ta pozicija manje-više rezarvizasna za Bogove i polubogove.

Uglavnom, ljudi koji ostanu “samo” bez vazduha “samo” ne mogu da žive, a ljudi bez šalterskih službenika ne mogu a-p-s-o-l-u-t-n-o ništa. Znači šalterski službenici su Bogovi i batine na našim prostorima. Ma i više od toga. Bog je jedan, pa sa njim i nekako možemo da se dogovorimo. Ovih drugih ima daleko više i sa njima se mnogo teže izlazi na kraj. “Oni” sede u svojim belim zgradama iza staklenih zidova, bolje zaštićeni čak i od pape. Papa u svom papa-mobilu ide među ljude i obraća im se na nebrojano jezika a “ovi” se ne pomeraju i obično govore samo neki njihov jezik ili nijedan jezik, pošto ih dosta puta i nema. “Na pauzi sam” – piše. Pogledaš radno vreme, i to izgleda otprilike ovako: Pon., sre., pet. od 10-12. Pauza od 11-12. Svaki prvi i treći petak u mesecu ne rade a svaki drugi ponedeljak rade skraćeno!

Pauza je valjda vreme kada se “oni” posvećuju svojim mislima i kada se valjda povezuju sa Bogom i dobijaju informacije kada i šta treba da rade. Zato je među njima pauza svetinja. Osim toga, kao i svi narodni službenici i “oni” su čvrsto zagledani u svetlu budućnost gde obično i vas šalju da uživate u njoj, koristeći čarobne reči: Dođite sutra, mi smo već tamo.

“Oni” valjda spadaju među one bele kragne odnosno bele košulje (postoje i plave /radnici/, zelene /vojnici/… itd), mada dosta ljudi za njih kaže da su namazani svim bojama. Orvel se prevario kada je rekao da će 1984 postojati četiri kaste. Postoje samo dve. “Oni” i “mi”. Samo što je linija između nas i njih zabrisana i nejasna. U silnoj želji da ostaneš naš možeš vrlo lako da postaneš njihov, potpuno nesvesan da si otišao na njihovu stranu tako da još uvek misliš da se boriš za nas. Svi osvajači su umirali i umiraće sa mišlju da se bore za nas, ali mi nikada nismo sto procentno sigurni ko smo mi i da li kojim slučajem nismo i mi postali “oni”.

– Samo trenutak, da pogledam.

Rekla je ona (ili on, sasvim svejedno) dok sam nervozno čekao u zmijskom redu. Ako niste znali ti redovi imaju razne oblike. Imaju recimo oblik male domaće zmije, zatim velike strane zmije poput pitona, zatim postoje piramidalni oblici, takozvani faraonski redovi. Osim toga postoje i redovi u obliku razbijene vojske ili osinjeg gnezda kao i bezoblični redovi. Bilo kako bilo, na kraju svakog reda vas čeka faraon koji neki put lakira nokte ili ima važan razgovor sa svojom babom oko toga šta kupiti na pijaci, ili mora da žuri da se kafa ne ohladi ili jednostavno nema struje. Faraon je čudno biće tako da se neki put dešava da i on nestane odnosno da ga nema, kao što nema ni objašnjenja kada će da se vrati među nas ljude. Valjda ga u tim trenucima spremaju za posmrtni život i pakuju mu sve i svašta pa čak i struju!? I tako, dok čekaš da se faraon vrati iz njegovih svetih odaja gde valjda gleda “tvoj slučaj”, imaš mnogo vremena za razmišljanje.

– Gospodine, fali vam potvrda o ovome, obrazac o onome, dokument za to, kao i prevod ovoga.

– Ali gospođo, kada sam vas zvao telefonom, niste mi rekli za sve te stvari.

– Ne znam sa kime ste vi pričali, ali ovde sve lepo piše.

Odgovorila je polu-osorno dok je pokazivala na papir koji se nalazio uredno zalepljen na staklu koje nas je delilo i koji je iz moje perspektive izgledao kao kruna na njenoj glavi.

– Oprostite, šta sada da radim? Znate, čekao sam četiri sata.

– Gospodine, i ja ovde sedim već deset godina. Kada donesete sve papire, možemo da razgovaramo. –Sledeći! – Prodera se.

– Ali molim vas – Ona je gledala u stranu i nastavila da se dere.

– Sledeći!

– Ajde pomeri se – počeli su da se deru oni iza mene, tako da sam bio prinuđen da priznam poraz.

Najduže sam čekao dan i po. I to zato što smo se “mi” samoorganizovali inače bih čekao i duže. Neko je došao u naš red i rekao kako je čuo kako je negde u drugoj zgradi na drugom kraju grada, manji red. Utrčali smo munjevito u aute kao da idemo na trku i jurnuli. Uleteli smo skoro svi zajedno u onu drugu zgradu koja je, za divno čudo, bila prazna. Kao u mauzoleju. Mir i tišina. Bili smo radosni, razdragani i opčinjeni. Dok smo se približavali faraonskom tronu začuo se “božji glas”.

– Ako se ne utišate, izbaciću vas sve napolje!

Ponovo je zavladala tišina kao u mauzoleju. Pognutih glava smo gledali u svoje papire uplašeni da možda nešto ne nedostaje (iako smo sa ostalima u redu sto puta proverili šta nam sve treba). Svako je najednom bio zaokupljen svojim mislima o svom Bogu, partiji, svecu, i molio se da bude sve u redu u njegovom redu.

U redu, mislim u redovima živi nekoliko vrsta jedinki, odnosno, nekoliko vrsta “nas” koji ćemo uvek biti “mi” i “onih” koji postaju ili će postati “oni”. Delimo se na “čekatore”, “gnjavatore”, “ignorante” i “folirante”. Ja sam se uvek nalazio u grupi negde između “čekatora” i “gnjavatora”. “Čekator” uvek samo čeka a “gnjavator” čeka i zapitkuje. “Ignoranti” kao nešto gledaju a onda uđu u red ispred tebe i ako ih pitate šta to rade oni odgovaraju veoma brzo kao da im nije jasno šta to hoćete od njih – “molim”. Dok foliranti u toj situaciji odgovoraju: Brzo ću ja, izvinite molim vas, samo nešto da pitam (kao da mi ostali čekamo nešto drugo), znate ostavio sam dete u autu koje plače a baba mi je teško bolesna od srca a dedu mi steže reuma pa moram brzo lek da mu odnesem. Čak mi je i pas juče umro! Samo ću da pitam, da ne čekam ovoliki red. Znate neću dugo.

Pa, obično se i nisu zadržavali dugo, ako poredimo to sa večnošću, otprilike “samo” petnaest minuta. Veoma često sam “ja” koji nisam tako brz kao “oni”, posle takvih sve završavao u osam i po. Tada, da mi je neko dao mač bi jednom takvom isekao sve ekstremitete i nabio mu, veoma miroljubivo u usta, a i još nešto bi mu nabio u negde, ali o tome neću sada.

Uglavnom u redovima ljudi imaju namrgođene face, nešto mumlaju, guraju se, viču “molim”, prave se blesavi, dezorjentisani, dosadno im je, ljuti su, besni, žalosni, sve dok ne dođu ispred čarobnog prozora, tkz. šalterske rupe. E onda postanu nekako nasmejani, vedri, veseli i malo blentavi.

– Gospodine, vama je isteklo to i ono pre sedam dana.

– Jel??? – neverovatno začuđeno gleda u šalter naš drug folirant.

U takvim primerima dobijamo tri reakcije: 1) Tužnu, 2) blesavo-blentavu ili 3) ljutu. Tužna je kada sa drhtućom bradom napustiš red. Blentava kada kažeš: sedam dana gore-dole, u čemu je problem? I ljuta, kada počneš da mašeš sa rukama i svih sedam dana njoj ili njemu nabiješ u jedan specifičan organ koji ima samo majka od šalterskog službenika, i uzmeš sve papire zalupivši vrata za sobom.

Bilo kako bilo, “ti” nikada ne možeš da pobediš. Bog neki put i progleda kroz prste, ali oni ne. Oni su napravili sve zakone, pa i Božje. I dok je Bog tamo negde daleko na nebu i sedi na nekom mekom oblaku, oni tvrdo sede u svojim stolicama koje ni Bog ne može da pomeri a ne tamo neki “mi”.

Ali da ne mislite slučajno kako su svi redovi uvek negativna nus (posledična) pojava homosapiensa. Ne. Ne. Ne. Tu mogu i lepe stvari da vam se dese. Tu možete da upoznate nekoga, da čujete neku šalu ili vic, da se sakrijete od kiše. Dobro, dobro nema baš mnogo lepih stvari, ali ipak ima. Evo, čak sam čuo da su se dvoje našli i uzeli, što znači da se njihovo čekanje krunisalo svetim brakom.

Razmislite, ako možda neko još nema svog sudbinskog saputnika, u tom slučaju može u redu da okuša sreću. Nikada se ne zna u kom redu čeka sreća. Pardon, u kom delu našeg života nas čeka sreća. U redu, dok čekamo da se rodimu ili da završimo školu, da se zaposlimo, da se oženimo ili udamo, da se penzionišemo, da dobijemo decu, da dobijemo glavni zgoditak ili izvučemo glavu sa ratišta, dok čekamo da se najlepša devojka u gradu zaljubi u nas, dok čekamo da ustanemo iz kreveta…

Dakle, ko se nije probudio, može bez problema to sada da učini. Život je napravio to već odavno a sada čeka nas da shvatimo da smo jedinstveni. Čeka, da zavolimo sve, sami sebe, pa i te redove.

Neka žive red i rad.