DMD* − Fejsbuk (Facebook) je bez veze, a i asocijalan je − rekla je, dok je sve vreme gledala u svoj iPhone, proveravajući poštu, vremensku prognozu za drugi kraj sveta ili možda igrala svoju omiljenu igricu. Ja sam je gledao malo u čudu malo u oči ali zato ostali nisu.
I oni su buljili u svoje znojave dlanove i elektronski se socijalizovali. Ko je meni kriv što ja nemam tu neobičnu spravu koja ti pomaže da imaš više prijatelja, da se socijalizuješ odnosno da se prijateljizuješ.
Za razliku od njih, ja imam problem već kada odem da kupim nov mobilni telefon.
− Dobar dan, da li imate telefon koji ima samo telefon?
− Molim (sledi pauza i začuđen pogled prodavca), kako to mislite?
− Pa lepo, mislim da li imate telefon koji nema fotoaparat, koji nema igrice, kompjuter, internet, onu “bonbonu” od koje mi uvo postaje plavo (bluetooth)?… itd.
Posle ovog pitanja, prodavac ostaje začuđen a i ja mu se ubrzo pridružim u tome. Zašto tu spravu uopšte i zovu “telefon”? Dobro, ajde, ne zovu je više tako, nego su dodali još jedno slovo, pa je sada zovu iPhone. A mogli su lepo da je nazovu: svaštara, čorba ili bućkuriš. Evo mog predloga za novo ime te čudesne napravice. Dakle, imamo aparat koji se koristi napolju (za zatvorene prostore imamo svoj kompjuter), što će reći da imamo externo, internetni, photo, phone, koji je wireless (bez žice), ima games (igrice), music (ako niste znali i muzikica je unutra), calendar, clock (pored sata ima još štošta ali ne mogu baš svega da se setim). Mogli bi jednostavno da ga zovemo: Einphowirgamucalclok! Pa kada smo naučili kako se preziva Arnold (Schwarzenegger) bi verovatno naučili i kako se zove ova naprava. I onda bi tačno znao šta kupujem. Ovako nikada nisam siguran. Još kada budu ubacili knjige i povećali ekran. Ha!
− Molim vas da li imate Einphowirgamucalclok?
− Ne gospodine, to se više ne proizvodi. Sada su popularni Einphowirgamucalclokbook-ovi.
− Aaa. Pa što odmah ne kažete!? Dajte mi molim vas jedan beli da mi se slaže uz psa i jedan braon da mi se slaže uz prljave gaće i crni za izlaske. Jedva čekam da krenem u društvu da se “prijateljizujem”, da mlatim prstima po ekranu i slično. Tako će svi koji bulje u svoje aparate za socijalnu-desocijalizaciju moći da mi kažu kako sam “cool” pošto brljavim prstićima po ekranu i smanjujem i povećavam sliku svoga psa do neslućenih razmera.
E, da je ta naprava postojala u vreme dok je moj ćale bio živ, morao bi da radi pola svoga života samo da bi nju kupio. Svaki put kada bi zaspao, na sofi posle ručka i zahrkao, bi mu ona pala sa grudi na pod i slomila se. Ni novine nisu kao što su nekada bile, tako da verovatno ne bi mogao ni da zaspi. Probudio bi ga nov mail ili bi ona sama rekla − press any key to continue ili bi ga neko nazvao preko te sprave! Onda bi se on onako bunovan dignuo, stavio svoj omiljeni “časopis” na uvo i dreknuo: Alo! Na to bi ga kolega pitao: Da li želi da se nađe sa njim na četu (chet) ili na škembićima? Verovatno bi otišli na škembiće, pošto se od četa ne živi.
To bi uradio moj tata. A šta ćemo mi da radimo danas kada niko više ne prodaje škembiće. Ne znam. Ali znam gde mogu da se nađu lepi plastični hamburgeri i Einphowirgamucalclokbook-ovi.
− Alo. Alo! Ma, ne čujem vas. Pas mi laje iz ove kutijice, muzika mi svira, igrica mi trokira, vreme je na Marsu slabo, pišti mi e-mail koji je upravo stigao i još me stalno fotografira u uvo!
—
*DMD = Dragi moj dnevniče
VIŠE NA:
http://thetransformationblog.wordpress.com/
Kazalo 
Latest images 
Registriraj se 
Založba Literarni val 
