Danas mi je umro kolega, poznanik, prijatelj, brat, sin, otac... Danas sam umro, po ko zna koji put, i ja... i opet se rodio, kao i svi mi. Svaki dan, svaku sekundu, od nekuda dolazimo i nekuda idemo. Samo ne znamo odakle i ne znamo gde. Znamo da dolazimo u jauku i da odlazimo u nečija sećanja. Znamo da stojimo na raskrsnici između ovoga i onoga sveta i znamo da tražimo od života sve. Najviše živo se osećamo kada nas dodiruje smrt a najviše mrtvo kad nas dodiruje predvidljivost, svojim beskonačnim ponavljanjem.
Uhvatim nekada sebe da volim nepromenljivost, iako to vodi u laganu smrt. Zatim poželim promenu iako znam da i ona vodi u smrt ali još lakšu i lepšu. Kada pomiren sa svime iskriš svojim duhom i polako osvetljuješ večnost. Da, mi smo iskre i bez nas bi svemir bio drugačiji. Bilo kako bilo bio bi dosadniji i definitivno ne bi bio isti. Da, mi smo robna kuća univerzuma, puna ljubavi ali i gluposti, mržnje, snova, ideja, nadanja, patnje, želja, maštanja, u kojoj možeš da nađeš sebe, u kojoj možeš možeš da se vrtiš na ringišpilu vere i nevere.
---
SVEĆA
Ne volim promene
– rekao sam sveći.
Pogledaj me dobro,
rekla je ona:
– Da li želiš da ne plamtim?
Ostala bih nepromenjena
i bez bola,
koji osećaš kada me dodirneš
ali bih ostala i bez žara,
boje, topline, svetlosti,
romantike, igrivosti, lepote,
strasti, mistike, duše, života…
Ili želiš da se ugasim
i da ostanem zauvek
hladna, bela i mrtva?
Ćutao sam.
Pesnička zbirka “Povezivanje”, 2009
---
On je otišao na isti dan kao i moj otac, kao što ćemo i mi na naš dan kada i ako nešto naučimo. Čak i u slučaju da ne naučimo i da ignorišemo razlog našeg postojanja. Međutim, šteta da upropastimo ovu priliku pa čak i da smo čvrsti u svojoj veri da ćemo imati tamo negde još jednu šansu.
Pričao sam sa njim pre par sedmica. Nisam želeo da se dogodi neželjeno i neizbežno. Rekao sam mu da ćemo se čuti i da se drži. Možda za slamku života, za razlog naše mislije na zemlji. Ne znam da li ju je uspešno okončao. Ne znam. To niko ne zna osim njega. Znam da je u meni podstakao želju da se menjam i da uradim neurađeno.
Božji deo puta nije niko video ili ga se ne sećamo. Ne znamo ni ovozemaljski put kuda nas vodi, ali znamo da će njemu trebati hrabrosti za njegov put i nama koji ostajmo uhvaćeni u telu, hrabrosti da ostanemo na stazi ispravnih. Na strani onih koji veruju da nijedan mrav nije hodao uzalud, da nijedan cvet nije mirisao samo za sebe i da nijedna pozitivna misao neće biti zaboravljena kao što neće biti on zaboravljen u nama i mi u njemu.
Slava mu. I slava svima nama na putu ka sebi.
19.08.2010
Kazalo 
Latest images 
Registriraj se 
Založba Literarni val 
