Strahovi

Sve one noći naše
Možda te zbunjuju
Možda te plaše...

Hrabrosti nemaš
Da dok na prolećnom
suncu dremaš
O nečemu što
oboje želimo krišom
Odsnevaš...

Godina naših
Zajedničkih
Možda se i ja uplaših...
Al volje imam da
još neke pružim
da trenutak radosti
ipak produžim...
Da onu iskru
što kriješ je
u očima svojim
Razbuktam ko plamen
i... opet se bojim...

Možda taj plamen
Prejak biće
Osetiti nećemo
Da već sviće
Sagorećemo
u njemu oboje
I vratiti se u svetove
svoje...